04. ISTORIJA MONOTEIZMA U CRKVI

 

www.verasvetih.org

 

 

 

 

 

 

Ova lekcija će govoriti o jednoj temi koja se vrlo slabo spominje u sadašnjim danima od strane modernih crkava. Dakle, mi ćemo razviti nekoliko istoriskih tačaka, koje će baciti svetlost na Originalnu Veru Svetih.

Postoji danas jedan veliki broj religija, ili crkava koje priznaju propovedanje o Bibliskom Bogu.

Mi smo « jedina istinita crkva » govore one, ili ponekad proglašavaju same sebe kao « uglednu liniju i potomke » primitivne crkve.

Medjutim, mi moramo uzeti u obzir da je istorija ostavila tragove koje treba konsultovati tako da možemo proveriti dali je vera Svetih (Juda 3) upravo ta vera koju te crkve propovedaju, ili je to samo laž?

 

Prezentacija pluralnog božanstva

 

Razumevanje koje je generalno prihvaćeno od strane tradicionalnih crkava je trinitarianizam (ili binitarianizam).

Evo jednog primera u vezi Trojstva koji pripada danas jednoj od njih:

 

Sveto trojstvo: Među najznačajnija učenja Svetog Pisma nalazi se uzvišena nauka o Svetom Trojstvu - Ocu, Sinu i Svetom Duhu. To, za ljudski um neshvatljivo jedinstvo tri svete Ličnosti, postoji od večnih vremena. U planu spasenja, Sveto Trojstvo jedinstveno deluje podrazumevajući učešće sve tri božanske Ličnosti.

 

Reč je tu o jednom božanstvu u množini, sastavljenog od tri ličnosti koje su jednake i večne. Ujedinjenje tih tri ličnosti je prihvaćeno od strane trinitarianizma kao jedan Bog.

Binitarianizam deli isti koncept pluralnog božanstva, osim što odbacuje ličnost « Boga Svetog Duha » prepoznajući u tom pluralizmu jedino Boga Oca i Boga Sina.

 

Postoje nekoliko izvedenih formula tih koncepta, koja su triteizam i diteizam. Jedan a i drugi priznaju jednog Boga, koji se otkriva kroz hypostasis koji su Otac, Sin i Duh Sveti za triteizam, a Otac i Sin jedino za diteizam.

 

 

Dali je prva crkva verovala i služila tom pluralnom božanstvu?

 

Da bi smo saznali odgovor na ovo pitanje, potrebno je poznavati istoriju tih crkava, i od tuda, uzeti u obzir, to jest staviti na prvom mestu pisma koja su bila njima na raspolaganju u doba apostola (prvi vek). 

 

Po tom pitanju, Kelly piše:

 

Prvih sto godina, na kraju  te istorije, Crkveni Spisi  u orginalnom stanju reči, sadžali su  iskjučivo STARI ZAVET.

Knjige čiji je sadržaj kasnije postao poznat kao Novi Zavet, su naravno već postojale, praktično te knjige su bile napisane pre nego se prvi vek završio i one su bile poznate i korišćene od strane Hrišćanskih pisaca drugog veka. One još nisu bile uzdignute na taj specijalni status kanonističkih spisa. 

 

 (Early Christian Doctrines, p52)

 

 

Znajući da judeo hrišćani koji su živeli u prvom veku nisu imali na raspolaganju Novi Zavet, mi možemo lako razumeti da većina tekstova koja su služila za temelj doktrinama binitarianizma i trinitarianizma, kao i za anti nomizam («protiv zakona ») bili su njima totalno nepoznati.

 

Prema tome, tvrditi danas da je vera « trinitarian » bila vera apostola, dovodi one koji to tvrde, u kontekst bez ikakvog smisla.

 

Mi takodje razumemo da je biblija Apostola bila jedino Stari Zavet, koga Pavle pominje kao « korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi » (2tim 3:16)

 

Apostol Juda navodi informaciju koja je bitna po pitanju Originalne Vere. Ona nam dozvoljava da uvidimo jednu vremensku belešku, u cilju da izolujemo period u kome je orginalna vera bila. On piše  da je vera data jedanput Svetima.

 

Jud 1:3  Ljubazni! starajući se jednako da vam pišem za opšte vaše spasenije, bi mi potrebno da vam pišem moleći da se borite za pravednu vjeru, koja je jedanput dana svetima.

 

Ovo pismo je bilo napisano u prvom veku (65-70CE) i dovodi informaciju da je vera koja je preneta crkvama od Apostola istinita. Nije bilo šta dodati ni oduzeti. On poziva svete (vernike) da se za nju bore.

Kontekst u kome je napredovala ta prva crkva bio je monoteizam, prenet od strane judaizma, ekskluzivno utemeljen na Starom Zavetu.

 Kelly ovako iznosi monoteizam shvaćen od strane prvih judeo hrišćana:

 

Originalna vera Hrišćanstva otvorena je deklaracijom verovanja u Jednog Boga, stvoritelja Neba i zemlje. Monoteistička ideja, utemeljena u religiji Izraela, uveliko je bila ukorenjena u umovima ranijih otaca , oni su bili potpuno svesni da je to bio znak izmedju Crkve i Paganizma.

 

(Early Christian Doctrines, p83)

 

Taj Jedini Bog je Otac, kao sto to potvrduje Irenej:

 

1. Veoma je bitno i ispravno, da trebam početi sa prvim i najbitnijim božanstvom, koji je, Bog Stvoritelj, koji je stvorio nebo i zemlju, i sve što je u njima, i da demonstriram da ne postoji ništa, bilo iznad Njega ni ispod Njega; niti je, bilo šta uticalo na Njega osim Njegove slobodne volje, On je stvorio sve stvari, jer je On Jedini Bog, Jedini Gospod, Jedini Stvoritelj, Jedini Otac, sam sadrži sve stvari, i On Sam je doveo sve stvari u egzistenciju.

 

(Irene, Against Heresies, Book II chap 1)

 

Taj Jedini Bog je stvorio Nebesa i Zemlju svojevoljno, bez ičijeg saveta. To razumevanje Stvaranja bilo je identično razumevanju Stvaranja Starog Rimskog kreda.

 

 

Stari Rimski  Kredo 

 

Egzistencija ovog starog kreda dovodi do ozbiljnih sumnji tumačenja modernih crkava po pitanju prvih verovanja. Thurston je sagradio ponovo Stari Rimski Kredo preko spisa Tertuliana, koji datiraju  od 200CE u svom originalnom delu za Katoličku Enciklopediju od 1907, vol 1, p 630.

To delo potvrdjuje spise Kelija po tom pitanju. Čitamo:

 

De Tertuliana:

 

De Virg. Vel. (P. L, II 889).                

(1) Verovanje u jednog Boga Svemogućeg, stvoritelja sveta.

(2) I Njegovog sina Isusa Hrista,

(3) Rodjenog od device Marije (Mariam)

(4) Raspetog od strane Pontija Pilata,

(5) Na treći dan doveden u život iz smrti,

(6) Primljen na nebu,

(7) Seo s’desne strane Ocu,

(8) Doćiće da sudi živima i mrtvima:

 

Adv. Prax. ii (P. L., II, 156).

(1) Mi verujemo u jednog jedinog Boga;

(2) I sina Božijeg Isusa Hrista;

(3) Rodjenog od device;

(4) Bio je mučen, mrtav i sahranjen;

(5) opet doveden u život;

(6) Opet odveden u Nebo;

(7) Seo s’desne strane Ocu;

(8) Doćiće da sudi živima i mrtvima;

(9)   Koji je od Oca poslao Svetog [Duha];

 

 

Praeser., De. xiii and xxxvi (P.L. II, 26,49).

(1) Ja verujem u jednog Boga stvoritelja sveta;

(2) Reč je nazvana Njegov sin Isus Hrist;

(3) Kroz Duha i silu Božiju je otac načinio njemu telo u Marijinoj [Mariam’s] utrobi, i on je rodjen od nje.

(4) Privezan za krst;

(5) Ustao je trećeg dana;

(6) Vaznesen na nebo;

(7) Seo s’desne strane Ocu;

(8) Doćiće sa slavom da donese dobro u večnom životu  i da osudi grešne na večni oganj;

(9) Poslao zastupničku silu Njegovog Svetog Duha;

(10) Da upravlja vernicima (U ovom stihu (9) i (10) predhodi  (8) kao što je navedeno od strane Thurston ibid).

(12) Obnovljenje Tela.

 

 

 

Stari Rimski Kredo

 

 

R

 

(1) Ja verujem u Boga Oca Svemogućeg;

(2) I u Isusa Hrista, Njegovog jedinog Sina, našeg Gospoda;

(3) Koji je rodjen od Svetog Duha i od (bivše) Device Marije;   

(4) Raspetog pod vodjstvom Pontija Pilata  i pokopan;   

(5) Trećeg dana je On ustao iz mrtvih,   

(6) Vaznesen na nebo,   

(7) Seo s’desne strane Ocu,   

(8) Odatle ce doci da sudi mrtvima i živima.   

(9) I u Svetog Duha,   

(10) U Svetu Crkvu,

(11) Oproštenje greha;

(12) Vaskrsenje tela.

 

T

 

(1) Verujem u Boga Oca Svemogućeg Stvoritelja Neba i Zemlje;

(2) I u Isusa Hrista, Njegovog jedinog Sina, našeg Gospoda;

(3) Koji je začet od Duha Svetog, rodjen od Device Marije,

(4) Mučen pod vlašću Pontija Pilata, razapet bi, mrtav, i sahranjen;

(5) On se spustio u Pakao; treći dan je vaskrso;

(6) Vaznesen je na Nebo, seo s’desne strane Ocu Bogu Svemoćnom;

(7) Odatle Će doći da sudi živima i mrtvima.

(8) Verujem u Svetog Duha,

(9) U Svetu Katoličku Crkvu, zajednicu svetaca,

(10) U oproštenje grehova,

(11)Vaskrsenje tela, i

(12) život večni.

 

Izvor :  http://www.newadvent.org/cathen/01629a.htm

 

 

Prema tome shvatalo se da je Bog jedna jedina ličnost a ne pluralna. To razumevanje Jedinog Istinitog Boga, Oca i Stvoritalja Neba i zemlje nasledjeno je od judaizma. Razlika izmedju monoteizma i paganizma gradila se na tom shvatanju.

 

Kelly opet potvrdjuje:

 

Doktrina Jednog Boga, stvoritelja Oca, formira štit i neosporan stav  crkvene vere.

Nasledjena od Judaizma, ona je bila njihov zaklon protiv paganskog politeizma, Gnostičkog izlivanja i Marcionističkog dualizma.

 

( Early Christian Doctrines, p87)

 

 

 

Prihvatanje vere monoteizma (unitarijanizma) objašnjava sigurno prisutnost neznabožaca u sredini sinagoge, kao što je to zapisano od strane Jerusalimskog Sabora (Dela 15:21).

 

Bacchiocchi navodi u svom delu  « od subote do nedelje » da su naj posećenija mesta u Delima Apostolskim bila: Hram (mesta u kojima su oni mogli  prisustvovati i slušati Božiju reč), sinagoge i domovi vernika. (p116)

 

Taj period je odredjen od prilike u 80CE.

 

Kletva protiv kršcana. Drugi pokazatelj ostataka štovanja subote medu židovskim kršcanima u Palestini, premda neizravan, jest provjera koju su uvele rabinske vlasti da bi otkrile nazocnost kršcana u sinagogi. Provjera se sastojala u kletvi koja je bila sastavni dio dnevnih molitava - Šemoneh esreh - te su je svi sudionici bogoslužja u sinagogi trebali izgovarati protiv kršcana. Marcel Simon prenosi palestinski tekst kletve, a procjenjuje i vrijeme njezina uvodenja koje prihvaca vecina strucnjaka: “Na prijedlog R. Gamaliela II., ubrzo nakon pada Jeruzalema i vrlo vjerojatno oko 80. g. po Kr., u Šemoneh esreh umetnuta je poznata formula protiv minima: ‘Neka otpadnik bude bez ikakve nade i neka kraljevstvo ponosa bude iskorijenjeno u naše doba. Neka nazareji i minimi nestanu u trenutku, neka svi budu izbrisani iz knjige života da se ne mogu ubrojiti medu pravednike. Blagoslovljen budi, o Bože, koji obaraš ponosite.’”

 

(From Sabbath to Sunday, S. Bacchiocchi, p135 édition  française)

 

Mi možemo primetiti da hrišćani očigledno nisu posećivali ta mesta u cilju propovedanja jevandjelja, kao što se to često propoveda i prihvata u modernom hriščanstvu a to vidimo kroz poteškoće jevrejskih autoriteta  koji nisu mogli da ih razlikuju od ostalih jevreja.

 

Da bi uspešno prepoznali njihovu prisutnost medju njima, rabinski autoriteti trebali su izgovarati prokletstva u njihovim  svakodnevnim molitvama (Schmoneh Esreh), koje su trebale biti izgovarane od strane svih. Prema tome, mi možemo razumeti da na suprot tome, njihovo prisustvo je bilo, diskretno /skromno  i motivisano verom u Jedinog Istinitog Boga, Oca i Boga Izraela a ne prema jednoj želji za prozelitizam, kako se pretpostavlja.

 

Ime koje se upotrebljavalo za njih bilo je « nazareni ». Epiphane navodi da se nazareni nisu ništa bitno razlikovali od jevreja.:

 

Nazareni se ne razliku od njih( jevreja) skoro u ničemu, praktikuju obićaje odredjene jevrejskim Zakonom, osim što veruju u Hrista. Oni veruju u vaskrsenje mrtvih, da je svemir stvoren od Boga. Oni uče da je Bog Jedan, i da je Isus Njegov sin.

 

(Epiphane, Adversus Haereses 29,7, PG41, 402)

 

Nazareni koji predstavljaju poreklo (koliko etničko toliko teološko) primitivnog judeo hrišćanstva čuvali su Zakon Božji kao i jevreji. Epiphane potvrdjuje to da su oni učili da je Bog jedan, da je Jahošua Njegov sin i da je on Mesija poslat od tog Jedinog Boga. Moguće je primetiti da je tačno ono što citamo u Jovan 17:3.

 

Tako isto, Epiphane navodi da su nazareni verovali da je taj Jedini Bog stvorio svemir. Jasno je sada da su oni smatrali Boga kao jednu jedinu ličnost, Otac, kao i judaizam.

 

Razumevanje monoteističkog koncepta u judaizmu prenet je u zakonu. Nazvan šema, jedan od glavnih temelja zakona jeste 5 Mojsijeva 6:4:

 

Deu 6:4  Čuj, Izrailju: Gospod je naš Bog,  Gospod je jedan.  (Zadok)

 

 

Kao što smo mogli da primetimo, nazareni su praktikovali zakon kao i jevreji, što ukazuje na blizinu njihovom prilazu ka veri, činjenica koja je donela kasnije njihovo  odstranjivanje radi jeresa u oči Majke Crkava.

 

Jerome koji je živeo u 4 veku govori da je sreo nazarene u Beroe, Siriski grad.

 

Oni su bitno karakterisani prema njihovom vezivanju  jevrejskim običajima. Ako su postali jeretici u oči Majke Crkava, to je bilo jednostavno radi njihove bliskosti prema ranijim stavovima.

 

(From sabbath to Sunday, p134  édition française)

 

Na taj način, put je bio slobodan i vodio je do iskrivljenja originalne vere, i stvaranja novih doktrina, koje će biti determisane  nekoliko decenija kasnije, za vreme konzila, koji je pogotovo bio ofanziva istini i poznavanju Jedinog Istinitog Boga.

 

 

Skretanje ka pluralnom božanstvu

 

Pitanje adopcionizma

 

Adopcionizam je jedno pitanje koje je danas vrlo malo poznato u hrišćanskim sredinama, radi toga što se ono dotiče jedne tačke koju bi hrišćanstvo volelo ignorisati. Razlog toga je da njegova jednostavna egzistencija svedoči o kontekstualnom bezsmislu, a to je da se danas govori da su judeo hrišćani  prihvatili Jahošua kao Samog Jedinog Boga, u istoj tituli kao Samog Oca.

 

Adopcionizam je jedna religiozna doktrina koja navodi da je Jahošua postao sin Božji usvajanjem nakon njegovog krštenja u Jordanu podsrestvom Jovana Krstitelja. Ta razlika u mišljenju od momenta kada je Jahošua dobio svoj status sina Božijeg, pokazuje da hrišćanstvo nije smatralo Jahošua kao pre egzistenciono božansko biće.

Po Ehrmanu, problem je bio donošenje jednog datuma koji bi pokazao kada je On postao sin Božiji, a to je izmedju ostalog proizvelo brisanje teksta « ja te danas rodih » (Orthodox Corruption of the Scriptures, p62-67). Mi to konstatujemo u većini prevoda Luke 3:22:

 

21  A kad se krsti sav narod, i Isus pošto se krsti i moljaše se Bogu, otvori se nebo,*

22  I siđe na Nj Duh Sveti u telesnom obliku kao golub, i ču se glas s neba govoreći: Ti si Sin moj ljubazni, Ti si po mojoj volji. (RDK)

 

21  Kad se je krstio sav narod, primi krštenje također Isus. Dok se je molio, otvori se nebo.

22  Duh Sveti siđe na njega u tjelesnom obliku kao golub. I viknu glas s neba: "Ti si moj ljubljeni Sin, koji mi se je dopao."  (Ivan Šarić 1942)

 

21  A kad se krstio sav narod, pa i Isus to učinio i onda se Bogu molio, otvori se nebo,

22  Duh sveti siđe na nj u telesnom obliku kao golub, i ču se glas s neba. Ti si Sin moj ljubazni, ti si po mojoj volji!  (DS)

 

 Taj tekst je bio prorokovan u Psalmu 2:7:

 

 

7  "Objavljujem krepku riječ Gospodnju; on mi reče: "Ti si Sin moj, ja te rodih danas. (Ivan Šarić 1942)

 

A kasnije je to naveo pisac poslanice Jevrejima (1:5) kao jedno zbivanje iz prošlosti (koje se vec dogodilo)

 

5  Jer kome od anđela reče kad: "Ti si Sin moj, ja te danas rodih"? I opet: "Ja ću mu biti Otac, i on će mi biti Sin"? (Ivan Šarić 1942)

 

Ako se oslonimo na naj poznatije bibliske prevode, to proročanstvo, koje je spomenuto od strane pisaca poslanice Jevrejima, jednostavno se nikada nije dogodilo!

 

Taj citat je ipak spomenut u kodeksu Bezae:

 

21 – Kada se krstio sav narod, i Isus takodje,u molitvi mu se otvori nebo,  

22 – i spusti se na Njega Duh Sveti u telesnom obliku kao golub, i glas sa neba dodje: Ti si moj Sin ; Ja te danas rodih. 

 

Epiphane navodi isto jedan citat identičan, nadjen u jevandjelju Ebionita.

 

Kada je Isus izašao iz vode, čuo je glas Božiji (kao što to pominje Marko) « ti si moj ljubljeni sin » , glas dodaje onda « danas te rodih ».

 

(Pan. 30.13, 7-8)

 

Pitanje adopcionizma  je povukao za sobom Konzil u Antiohiji 264-268CE koji je imao za posledicu odbacivanje tog razumevanja. Taj konzil je podvukao jednu promenu pravca čiji je cilj bio evolucija Jahošuinog statusa.

 

Pisci, želeći da ignorišu to, probali su da podignu trinitarianizam do nazarena, kao na primer Pritz, koji donosi:

 

Ono sto smo videli iz njihovih doktrina uskladjeno je dobro razvijanjem  hristologičnih doktrina velike katoličke crkve. Ta sekta je izgleda bila  u biti trinitarijanska. Prihvatali su devičansko rodjenje i utvrdili božanstvo Isusa Hrista. Takodje su izgleda imali jedno početno razvijanje doktrine o Svetom Duhu, doktrinu koja ništa više ništa manje nije razvijena u većoj Crkvi u sličnim stadijumima. Za razliku od drugih judeo hrišćanskih grupa tog vremena (i takodje sadasnje misljenje versih naucnika) oni nisu odbacivali apostolstvo Pavla.

 

(Nazarene Jewish Christianity, p108)

 

Ovaj članak je jasno kriv i vankonteksta. Monoteizam nazarena je bio nasledjen od judaizma, a znamo da judaizam nije nikada bio trinitarian. Takodje, Pritz govori da nazareni nisu odbacili apostolstvo Pavla. Mi čitamo u Delima 24:5,14:

 

Act 24:5  Jer nađosmo ovog čoveka da je kuga, i podiže bunu protiv sviju Jevreja po vasionom svetu, i da je kolovođa jeresi nazaretskoj;

 

Act 24:14 Ovo ti pak priznajem da u putu, koji ovi nazivaju jeres, tako služim Bogu otačkom, verujući sve što je napisano u zakonu i u prorocima,

 

Kao što znamo,  Pavle je poreklom plemena Veniaminovog:

 

Rom 11:1 Govorim, dakle: eda li Bog odbaci narod svoj? Bože sačuvaj! Jer sam i ja Izrailjac od semena Avraamovog, od kolena Venijaminovog.

 

Bog Pavlovih otaca nije nikada bio jedno trojstvo, ili jedna od drugih  formi pluralnog božanstva koje su došle par vekova kasnije, već jedan Jedini Bog, kao što smo čitali u 5 Mojs 6:4. Mi čitamo to takodje u Isaiji 63:16 i 64:8.

 

 

16 -  Ti si zaista Otac naš, ako i ne zna Avram za nas, i Izrailj nas ne poznaje; Ti si, Gospode, Otac naš, ime Ti je, otkako je veka, Izbavitelj naš.

 

 

8 -    Ali sada, Gospode, Ti si naš Otac; mi smo kao, a Ti si naš lončar, i svi smo delo ruku Tvojih.

 

 Bez obzira na upornost modernih teologa koji su pokušavali navesti trojstvo kao jednu doktrinu koja se temelji u vreme apostola, ona nije bila prihvaćena do 4 veka.

 

Kelly potvrdjuje da taj proces mutacije je uzeo od prilike 3 vekova, da bi dostigo svoj vrhunac:

 

Crkva je morala čekati više od tri stotine godina za finalnu sintezu, jer pre konzila u konstantinopolju (381) nije postojala formula jednog Boga koji egzistira u tri jednake  ličnosti, ta formula je kasnije formalno zapisana.

Eksperimentalne teorije,su medjutim, neke više a neke manje zadovoljavajuće, bile predlagane u predhodnom veku, i ovo će biti posao ovog poglavlja i sledećeg da bi se pregledao pokret misli koje su vodile do Nikejskog sabora (325)

 

(Early Christian Doctrines, p88)

 

Taj proces koji se odvijao progresivno imao je jasno ulogu iskrivljenja Vere Svetih i udaljenja crkve od svojih korena. Tako čineći, on je svestno udaljio crkvu od originalne vere (Juda 3).

 Apostol Jovan piše u 98CE da će proizaći grupe od porekla svetih.

 

1 Jovan 2:18 ¶  Dječice, posljednja je ura, i kao što ste čuli, da će doći antikrist, već sad mnogi antikristi ustadoše; po tom poznajemo, da je posljednja.

 

19  Od nas izađoše, ali nijesu bili od nas; jer kad bi bili od nas, ostali bi s nama; na njima se je imalo očitovati, da nijesu svi od nas.

 

Mi znamo da ljudi koje Apostol naziva « antihristi » jesu oni koji pristaju doktrini koju opisuje u 2 Jovanovoj 1:7:

 

7 Jer mnogi zavoditelji izađoše u svijet, koji ne priznaju, da je Isus Krist došao u tijelu: ovo je zavoditelj i antikrist.

 

Tako isto u 1 Jov 2:22:

 

22- ko je inače lažljivac nego onaj, koji niječe, da je Isus Krist? Taj je antikrist, koji niječe Oca i Sina

 

 

Termin « Hristos » znači « pomazanik ». Naravno pomazanje Mesije je plod ekskluzivne Božije odluke. Da je Jahošua bio Sam Bog, on nebi bio u mogućnosti da pomaže sam sebe.

Rezultat toga je da On nemože biti Bog i Pomazanik u isto vreme.

 

Razumeti da je Jahošua Sam Bog je put čiji je cilj negiranje Njega kao Pomazanika, Mesije poslatog od Boga.

 Taj put vodi do negiranja Sina Božijeg i prema tome Samog Boga koji ga posla (Stih 22)

Istorija je potvrdila opomenu Apostola Jovana, koju je on poslao crkvi. Za jedno prvo vreme, teološka pitanja koja su  animirala debate sve do ere konzila, bila su vezana za božanstvo Jahošue. Era koja je  nastupila sa konzilom Nikeje (325CE) se nije dogodila bez uticaja grčko rimske folozofije. Principijalna filozofska strujanja koja su inspirisala taj period su, neoplatonizam i u jednom manjem stepenu Stoicizam.

 

Neoplatonism:  (takodje Neo-Platonism) je kasnija religijska i mistična forma platonovske filozofije, oblikovana u 3. veku u Plotinovim delima, a znatno je uticala na ranohrišćansku teologiju. Takođe je uticala i na gnosticizam, posebno preko učenja o Demijurgu.

Vizantijski car Justinijan I je zatvorio Platonovu Akademiju 529. godine, pa je nakon toga neoplatonizam nastavio da se razvija u hrišćanskom ruhu.

Neoplatonizam je generalno religiozna filozofija. Neoplatonizam je oblik idealističkog monoteizma (nazvan takodje teistički monoteizam) i kombinuje elemente Politeizma (pogledaj Monistic-polytheism).

 

Izvor :  en.wikipedia i sr.wikipedia.

 

Stoicizam djeluje od 4.-2. vijeka p.n.e. Razlikujemo: staru, srednju i novu stoičku školu.

Osnivač ovoga pravca je Zenon (nije elejac), a ostali predstavnici su: Hrizip, Seneka, Epiktet (koji je bio rob) i car Marko Aurelije.

Stoičari dijele filozofiju na: logiku, fiziku, i etiku. Tvrdili su da svijetom vlada logos (svjetski um, sudbina) i zbog toga je sve nužno određeno. Centralni problem kojim se bave je etika.

Osnovni moto stoičara je:"Život u skladu sa prirodom". Mudar čovjek živi u skladu sa prirodom i vlastitim razumom, jer tako postiže mir duše. Najznačajnije vrline su: razumnost, pravednost i umjerenost.

Još jedna poznata stoička izreka je:" Blažen je onaj koji se zadovoljava onim što ima".

 

Izvor : bs.wikipedia

 

 

Konzil Nikeje (325)

 

Kelly navodi da je kraj trećeg veka bio jedna tačka preokreta pogotovo vezana za crkvenu veru.

 

Kraj trećeg veka obeležio je svršetak velike faze doktrinalnog razvića. Otvaranjem druge faze mi obnavljamo razmatranje centralne dogme Božanstva, tako da možemo zagnjuriti bez mnogo poteškoća u kontraverziju koja je, u retrospekciji, možemo primetiti bila jedinstveno odlučujuća za hrišćansku veru.

 

(Early Christian Doctrines p223) 

 

Ta uporna želja promene je primetna. Znajući da je (istinita) Vera jednom zauvek data Svetima (Juda 3, 65-70CE), ovde je jasno da je to jedna uporna želja da se izvuku iz Vere Svetih i prigrle strane doktrine.

 

Puno zauzetiji grčko rimskom filozofijom nego (Istinitom) Verom, učesnici (koji su bili u većini) su onda uspeli uvući otvoreno paganske koncepte, tako što su ih opisali na način koji kao da je izgledalo da je temelj tih doktrina bio potkovan Spisima.

 

Prvi cilj nihovog napada bio je status Jahošue, već napadnut vek ranije. Vreme koje je prošlo, igralo je ulogu pripreme učesnika za to.

 Ispunjenje Psalma 2:7 u jevandjeljima bio je omagljen,  put je bio otvoren i evolucija neizbežna.

Crkva, neznajući više da je Jahošua postao sin Božiji putem krštenja, prirodna opcija koja je ostala bila je, da je On uvek bio Sin Božiji....i kasnije Sam Bog.

 

 

Nikejski kredo (verovanje) je bilo sledece:

 

Mi verujemo u jednog Boga Oca Svemogućeg, Stvoritelja neba i zemlje, i svih stvari vidljiviih i nevidljivih.

I u jednog Gospoda Isusa Hrista, jedino rodjenog Sina Božijeg, rodjenog od Oca pre svih svetova, Bog od Boga, Svetlo od Svetla, Pravi Bog od Pravog Boga, rodjen, ne stvoren, biće iste substance sa Ocem kroz koga su sve stvari stvorene; koji je radi nas čovek, i radi našeg spasenja, sišao sa neba, inkarniran posredstvom Duha Svetog u Devici Mariji, postao je čovek, bio raspet takodje radi nas pod vodjstvom Pontija Pilata. Patio je i bio je pokopan, i trećeg dana je ustao iz groba po pismu, i bi vaznesen na nebo, seo je s desne strane  Ocu. Doćiće opet sa slavom da sudi živima i mrtvima, njegovom kraljevstvu neće doći kraja.  I verujemo u Svetog Duha….

 

Izvor : creeds

 

Tako isto:

 

Ali za one koji govore, da je bilo vreme kada On nije bio, i, Pre nego se rodio On nije postojao, i da je On došao u egzistenciju iz ničega, ili ko tvrdi da je sin Božiji drugačija hypostasis ili drugačije supstance, ili da je stvoren, ili je on stvar koja se menja – njih Katolička Crkva proklinje.

 

(Early Christian Doctrines p232) 

 

Nikejski Sabor je totalno definisao Sina Božijeg kao Boga, iste substance kao Otac. Ovo je dakle rodjenje/ početak binitarianizma koji je jedan medju stepen koji vodi do trinitarianizma. Binitarianizam se razlikuje od Trinitarianizma jedino po stavu Duha Svetog.

 On je takodje dosta različit od Starog Rimskog kreda.

Prihvatiti Nikejski kredo podrazumeva jednostavno prekršiti prvu zapovest koja zabranjuje obožavanje jednog drugog Boga osim Oca. Tako da prihvatiti  takav tip verovanja definitivno izolira vernika i stvara pregradu otkrivanju istine o Jedinom Istinitom Bogu i samim tim stvara zamagljenu sliku Mesije koga je On poslao.

 

To takodje izoluje vernika od večnog zivota koji zavisi do toga (Jov 17:3)

 

Crkve koje prihvataju Trojstvo označavaju opoziciju Nikejskog Sabora arijevcima, termin koji dolazi od imena Arijus.

Arijus je bio opozit koncepta koji je načinio od Isusa jednog Boga. Argumentacija koju je iznosio Arijus (Jov 17:3:  Priče 8:22; Dela 2:36; Rimlj 8:29; Kol 1:15; Jev 3:2, Early Christian Doctrines p 230) razgradjuje sumnju da je on bio monoteista (unitarian).

 

Upotrebljeni stihovi nas upozoravaju da Jahošua nije uvek postojao i da on nije Bog. Tako da je vidjivo da se nije  njegova argumentacija oslanjala na nešto novo nego na temelj koji Kelly naziva « prva faza », to jeste vera Crkve prvog veka.

 

Nije retkost slušati danas trinitarijane kako označavaju unitarian veru terminima « anti trinitarijan », ostavivši tako mišljenje da je trinitarianizam stariji od 4 veka, a to je jasno neistina.

 

Prema tome, to je jedan pokušaj da se pokrene pažnja i da se slušaocima koji su priklonjeni crkvi ne pokaže da su oni duhovna deca Sabora, koji su bili pokrenuti grčko rimskom filozofijom, a ne potomci Svetih koji su imali Originalnu veru.

 

Judaizam nije nikada bio trinitarian, kao ni prve judeo hrišćanske crkve koje su od njega nasledile poznavanje Jedinog Istinitog Boga, Oca.

 

Trinitarianizam ne prihvata odgovornost svojih doktrina. Prihvatiti te principe vodi ka tome da se pomisli da su Božiji ljudi, od Mojsija pa do Apostola, kao i prve Judeo Hrišćanske crkve, ostale u defektu, stvarajući tako jednu pregradu izmedju  Starog Zaveta kao i Novog.

 

Naravno, takvo razmišljanje dovodi do gaženja Judinih i Jovanovih upozorenja. To je naravno apsurdno i besmisleno.

 

Sabor U Konstantinopolju (381)

 

Kada je Nikejski Sabor davao pravila po pitanju Hristovog božanstva, koji je bio prvi stepen evolucije njegovog statusa, glavni cilj je bio postignut u 381CE na Konzilu u Konstantinopolju. Kredo tog konzila je bio nazvan  simbol Nikeje-Konstantinopolj  zato što je on preduzeo Nikejski kredo i zatim učinio restauriranje u simbolu verovanja očeva Nikeje.

 

Kelly to potvrdjuje:

 

Druga linija razvijanja po pitanju identifikacije celine božanstva Svetog Duha zahtevala je jednu dužu diskusiju, čak i sa prvim prilogom  Atanasiusa.

 

(Early Christian Doctrines  p255)

 

Sveti Duh je pripojen božanstvu pokraj Boga Oca i Boga Sina, sto je proizvelo    Trojstvo. Originalna Vera, prve judeo hrišćanske crkve, bila je onda samo jedna bivša uspomena koju je Crkva pokušala da zamagli i da  učini sve šta je u njenoj mogućnosti da se ona zaboravi.

 

Sabor Efesa (431)

 

Žurba prema fantaziji se nije zaustavila na Saboru u Konstantinopolju. Ona je nastavila sa proklamacijom Marije u okviru « Majke Božije » (theotokos) na Saboru Efesa 431CE.

 

Drugi Sabor od Konstantinoplju u 553CE je od ostalog proglasio:

 

-Ako neko ne prihvati da je priroda ili  božanska substanca jedna u 3 ličnosti, Otac, Sin i Sveti Duh, neka bude anatemate (proklet).

-Ako neko ne prizna da je sveta devica pravo i istinito Majka Božija, neka bude anatemate (proklet)

-Ako neko negira da Naš Gospod Isus Hristos je pravi Bog, Gospod slave, jedan od Trojstva, koji je bio razapet u telu svome, neka bude anatemate (proklet)

 

 

 

Zaključak

 

Nakon ovog pregleda velikih faza crkvene vere, moguće je razumeti da vera tradicionalnog hrišćanstva nije nikada bila originalna vera Apostola, ni vera prvih judeo hrišćana, učenih od samih apostola.

 

Rezultat Sabora je bio destruktivan veri svetih o kojoj Juda piše u 65-70CE.

 

Mi možemo konstatovati da je cilj Majke Crkava bio da uništi istinitu veru, kao i njeno samo sećanje. Ona se pokazala kao njen najgori neprijatelj. Rimska Crkva je onda predstavila sve do današnjih dana, glavno strujanje hrišćanstva sa direktne ili indirektne strane, tako da se ono ne ograničava na Katoličku Crkvu.

To strujanje se širi takodje preko pokreta Reforme, koji su došli kasnije, ostavši verni tradicionalnim doktrinama (Trojstvo, anti nomizam itd....) čiji su izvori pomenuti Sabori.

Prema tome vidimo da je Reformni pokret doživeo promašaj u restauriranju Originalne Vere pomenute od Jude.

Medjutim, monoteistička crkva tokom istorije nije nikada prestala egzistirati kao što je i najavio Jahošua (Mat 16:18). Mi znamo danas da postoji neprekinuti lanac verskih zajednica koje su ostale verne Originalnoj Veri bez obzira na progonstva tradicionalnog hrišćanstva (post 4 veka) radi dve fundamentalne tačke koje su monoteizam (unitarianizam) i čuvanje Zakona.

 

________________________

 

 

 

 

 

Printaj ovu stranicu